Odlazak

Sobu osvetljava samo slabašna svetiljka u podnožju iskošene drvene tavanice. Iz gomile starih knjiga i ploča na podu dopire prigušen zvuk francuske šansone iz prošlog veka. Gramofon koji 10 godina nije korišćen sada okreće svom snagom kao da zna da bi to mogli biti njegovi poslednji zvuci do nekih sledećih nostalgičnih vremena.

„Mila, jesi li tu?“

Mila! Oduvek je prezirala ironiju sopstvenog imena. Htela ona to ili ne, uvek je Mila i svakome je Mila. Nikad se nije osećala dovoljno željeno uprkos svakom pozivu koji je počinjao sa „Mila...“ Nemali je broj onih koji su je otvoreno smatrali prilično „nemilom“. I sama je s namerom potencirala taj kontrast između sopstvenog imena i karaktera koji je gradila.

„Zar ne možete da me ostavite na miru bar 5 minuta?!“ drecnula se na mlađeg brata koji je dobro shvatio poruku još pre udarca plišanog jastuka u glavu. Ovo će biti teže nego što je mislio.

„Moraš da siđeš za pola sata inače ne stižeš na voz...“ uspeo je da prozbori pre nego što je zatvorio vrata za sobom, a još jedan jastuk završio na podu do njih.

„Kao da uopšte želim da stignem na glupavi voz...“ promrmljala je sebi u bradu i nastavila da leži i gleda u onu istu drvenu tavanicu obasjanu blagom svetlošću svoje najdraže lampe. Oduvek je volela i u toku dana da roletnama zamrači sobu i upali samo tu jednu lampu koja je sobi odmah davala neku posebnu atmosferu koju je toliko volela.

Ovo joj je 4. godina da se seli u taj grad. Zapravo, odavno je ona gost u sopstvenoj kući ali nikada nije htela sebi to da prizna. Tako to ide kada si iz provincije. Ako želiš neku ozbiljniju školu moraš u veći grad. O fakultetu da ne govorimo.
U početku je tražila izlaz. Mala sredina guši, niko je ne razume. „Samo da odem!“

Ali kako je vreme odmicalo, shvatala je da sreća nije u potpunosti ni sa one druge strane.

Tako joj teško pada odlazak ovog leta. Odluka o fakultetu će je najverovatnije odvesti i mnogo dalje, a ovih 200km svake nedelje umeju tako da se razvuku. Kao i nedelje pa nekada kući ne dolazi po mesec dana. Vreme leti, odrasta se, odluke, karijera, život. Odjednom je želja za detinjstvom jača od one koju je kao klinka imala da odraste.

Sa 10 godina je u istoj toj sobi sa iskošenom tavanicom od drveta zamišljala da su godovi iznad njenog kreveta nebeska tela. Svoje barbike je prerušavala u astronaute pa su plesale po kosmosu, a njena lampa je bila sunce. Vikala je na svakog ko bi joj govorio da ne možeš da budeš balerina u kosmosu i ostajala bi satima u svom malom svetu.

Dosta je izmenjena i sama soba za te 4 godine. Malo po malo postajala je ostava za stvari ostalih ukućana. S vremena na vreme su po stolicama visili stari kaputi, a bratovi udžbenici iz mlađih razreda su pravili gomile oko radnog stola. Vešto su to sakrivali kada bi Mila javila da dolazi. Niko nije želeo da izaziva buru reakcija kojima je Mila bila skolna kada nešto nije bilo po njenom. Ali ove godine je Mila polako prestajala da se buni, a najnovija gomila stvari bila je nešto što je i njoj značilo. Kolekcija ploča njene mame sada je njena kao i knjige iz njenog detinjstva. Prelepi zvuci uz koje je Mila odrasla i prvi put se zaljubila u strani jezik, sada su odzvanjali u krug i u krug. Znala je da će već kroz dve nedelje ponovo biti tu na istom mestu u svom krevetu posmatrajući drvenu tavanicu, ali nešto se u njoj lomilo kao da je ovaj odlazak drugačiji.

Nikada nije bio teži.

Trebalo je skupiti snagu posle 3 meseca za nove obaveze i odluke, nove početke. Daleko od majčine kuhinje i zagrljaja za dobro jutro, od mirisa velike lipe iz dvorišta i mačora kome ne možeš izmaći kada otvoriš vrata a da ne počne da se mazi i umiljava. Ležeći sama u svojoj sobi već oseća kako joj nedostaje sve što vidi i čuje oko sebe. Očev glas iz dnevne sobe, bratove glupave igrice kojima je dosađivao dok se i sama nije zaludela, gledanje serija sa mamom. Sitnice koje joj odjednom znače više od bilo kog milionskog grada, elitne škole i perspektivne karijere.

„Da li je svaki dobitak u životu odricanje od nečega drugog?“

***

Voz je već pristao u stanicu kada je otvorila oči.

„Već?“ izgovorila je kao da joj je potrebno da joj neko odgovori na sva pitanja koja je tog dana postavljala samoj sebi. Da se odnekud stvori neko i kaže joj da sanja. Da je i dalje ona mala Mila.

Tek je krenula u prvi razred, i do juče je verovala u Deda Mraza. Doslovno. Najbolja drugarica joj je prenela vest da ne postoji i onda su se dogovorile da ne razgovaraju sa roditeljima zbog takve obmane. Brat joj je tek napunio mesec dana i Mila je čvrsto odlučila da on nikad ne doživi takvo razočaranje. Ona će mu kupovati poklone za Novu Godinu, i od početka će znati da nikakav Deda Mraz ne stoji iza toga. Već tada je znala da donosi teške i ispravne odluke.

„Stigla?“ glasila je poruka koja joj je stigla na izlazu iz vagona. Ista ona najbolja drugarica koja joj je otkrila surovu istinu o Deda Mrazu, sada joj je bila cimerka u ovom milionskom gradu. Ona je istog dana ranije doputovala i već se uželela svoje drugarice iako su celo leto provele zajedno. Ponekad i prijatelj može biti srodna duša.

„Tu sam za 20 minuta.“ Mila se osmehnula i ušla u taksi.

Pogled joj je lutao preko reke automobila koja se prostirala čak do horizonta gde se sunce igralo sa svim toplim bojama spektra. Ostatak puta je bezizražajno zurila u nebo. Buka i gužva su je opkolile sa svih strana, ali su ubrzo počele da se gube. Čula je samo svoje disanje i laganu melodiju neke pesme koja je dopirala sa stereo uređaja u taksiju. Nije mogla da je prepozna, ali je svaki ton u njoj budio prijatna osećanja i to joj je bilo dovoljno da joj se prepusti. Ne seća se kada se poslednji put tako prijatno osećala dolazeći u grad. Nasmejala se samoj sebi shvativši da je na početku dana bila spremna da bije svakog ko bi joj pomenuo odlazak. Truckanje taksija skoro da ju je uspavalo, kao i ona melodija koja se nekako odužila. Posmatrala je kako sunce lagano nestaje i razmišljala o tome kako je sve lakše kada imaš kome da dođeš.

„To je to, ovde stanujete?“ glas ljubaznog taksiste otrgao ju je iz dubokog razmišljanja.

„Da, da, baš tu je ulaz, pored ove lipe.“

To drvo joj je bilo posebno drago.

Platila je i već krenula da izlazi iz auta kada je naglas postavila još jedno u nizu pitanja toga dana: „Verujete li da je dom osećanje, a ne mesto?“

Autor teksta: Đurđija Matić
Autor fotografije: Katarina Marković