Noć

Ispravaju iz zemlje kapi kiše, oseća se kao u mojkroj šumi ili pri prvoj jutarnjoj rosi. Plodna zemlja i priroda poprskana providnim sokom.
Miris sveže noći, ovako ja zamišljam da bi mirisao mesec kad bi bio malo bliži.
Ispod sigurno puževi i gliste prave veselje, kupajući se u ovako čistoj flori.
Svaki sledeći nije dobar kao prvi dah ovog fantastičnog noćnog prizora.
I oseća se parfem s mog jastuka.
Sva ova veštačka svetla volela bi da su lepa i velika kao ono noćno sunce, onaj golemi lunarni objekat.
Sada zvečarkin zvuk daje šmek ponoćnome orkestru zrikavaca i skakavaca. Kao da šaputavim melodijama uspavljuju grane i listove. Tako se granje savija, leluja nežno svojim tananim tkivom, i pravi čudesnu atmosferu koja sigurno u ljudima budi želju za nečim tajanstvenim i iskrenim. Ljudi su drugačiji ispod tamnog pokrivača, pomalo bolji i pomalo mirniji.
Ne želim da ikada svane, da mi svetlost otme ovu lepotu noći i zvezda. Sklopiću kapke i praviti se da nikada, nikada neće doći dan.

Autor teksta i fotografije: Katarina Marković